Antibuntovnici s razlogom u Srbiji

Za državu koja važi za zatvorenu, izolovanu i ustajalu, simpatično deluje činjenica da Srbiju dosta luftiramo. Otvaramo prevelik broj prozora, staklenih i elektronskih, puštajući svež vazduh i prskamo zanosne, a veštačke osveživače prostorija.

Ko misli da ovom tvrdnjom priželjkujem da se svi kolektivno pogušimo Aušvic stajl, nek ljubazno odstupi – nije ovo za njega. Volim Patrišu Hajsmit, Ulriha Zajdla i Elfridu Jelinek, muziku bendova Botanist i The Body, ali toliki mizantrop ipak nisam. Problem je druge prirode. Držim da nam malo zagušljivosti ne bi smetalo. Nešto više zagušljivosti. Preterujem u umerenosti. Držim da nam je neophodna opaka zagušljivost. Da se bolno zakašljemo, zagrcnemo i na trenutak ostanemo bez daha. E onda ćemo možda naučiti i da se proderemo. Onda će nam možda doći iz glave u pesnicu. A ne iz društvene pesnice u našu o tako pametnu glavu.

Videos by VICE

Pametan sam čovek: znam kad je vreme da se s metafora pređe na konkretnu stvar. A stvar je prosta. Kako se ventiliramo i zašto će nam to doći glave.

Odeš lekaru s napadima panike, on te pun razumevanja uveri da umišljaš i pošalje na trčanje, da se ventiliraš i biće bolje. Što je najgore – i bude bolje. A to nije dobro. Odlepiš kad te prijatelj ili ljubavnik iznevere, terapeut ti kaže idi kući, izudaraj jastuk u besu, a ako se time ne isprazniš dovoljno, onda zaroni glavu u jastuk i vrišti iz sve snage; urlaj dok ti pluća ne izađu na nos i završe kao cvetni patern na jastučnici. Intelektualno/emocionalno inferiorniji nadređeni poslovni saradnik (pa neću valjda da ga nazovem šefom?!) te isponižava, a iskusniji kolega te posavetuje da svratiš do teretane, navučeš boks rukavice i ubiješ boga u vreći koja je i ovako senzitivnija i adaptibilnija od šefa (okej, ipak ću ga nazvati šefom) kog zamišljaš da mlatiš. I ti to uradiš. I bude ti lakše.

Problem je što nam neće biti bolje dokle god nam je lakše. Dokle god se olakšavamo na sitno. Xanax pomogne da nekome ne otkineš glavu. Seks pomogne da zaboraviš kako o ekonomskim pitanjima tvoje zemlje odlučuju „ovi“. Alkohol ti pomogne da poveruješ da u tvom životu postoji samo jedan Vučić i on se piše malim slovom, jer je reč o malom vuku. Životinji. Ne čoveku.

Kao izuzetno fucked up čovek nisam u poziciji da ikome delim savete. Jer to bi bilo baš fucked up. I upravo zato ću da dam jedan savet. Ne ventiliraj se. Čuvari društvenog i javnog reda i mira – zdravstveni, politički i estradni radnici – nas fino mole da odvrćemo ventile da ne bismo pukli: to je, kao, za naše dobro. Međutim nou. Samo za njihovo.

A ventiliramo se neumorno. Kad u manjim ili većim grupama, u krugu istomišljenika, u bezbednim vakuumima, doživljavamo male i velike katarze tako što mudro i pametno kapiramo ko nas i kako jebe i kako smo zbog toga jebene žrtve, a nešto mora da se promeni, ono, ASAP; ili još bizarnije, katarze koje doživljavamo u žučnim raspravama s političkim neistomišljenicima koji nam svojom tupavošću daju potvrdu da smo makar, iako su u većini, u odnosu na njih carevi: intelektualne i liberalne gromade.

Seme pobune, kao i seme života (spermu i jajne ćelije), tako izbacujemo u kratkim epizodama, nalik masturbiranju, koje je od začeća bebe udaljeno koliko i mi od normalnog društva. Baš zato što u tim salonskim, izolovanim situacijama izbacimo svaki zametak potentnog gneva, svaku mogućnost da nataložimo dovoljno snažno nezadovoljstvo koje bi u većim količinama moglo da postidi i baci na kolena svaku profesionalnu dušu koja samo naizgled bezdušno radi stvari koje ovu Srbiju iz dugotrajne, samrtne bede vodi dalje i dublje u bedu zagrobnog života.

Smejati se i podsmevati se predsednikovim izjavama u vidu gif-ova i meme-ova je isuviše laka aktivnost: kao da se podsmevaš petogodišnjaku što nije čitao, a kamoli razumeo Prustovu Potragu za izgubljenim vremenom. Kroz to podsmevanje, istina, oslobađamo endorfinsko zadovoljstvo bolne nadmoći, ali se mogućnost pobune i promene guši u zametku. Odvrćemo ventil. Neprocenjivo vredan gnev se nepovratno razliva na nebrojeno mnogo povoda za instant ventiliranje koji su namenski brojni kako bi bila osigurana nemogućnost fokusiranja narodnog, nacionalog, kolektivnog otpora u bolesnu koštanu srž.

Umesto da odreaguješ na svaku očiglednu uvredu zdravom razumu – ćuti, trpi; gutaj srpska politička sranja, dopusti da se dobro svare, da ti se prevrne želudac; ćuti i trpi, dugo, predugo, dok ne osetiš da ti srce počinje tiho, ali značajno, da kuca kao tempirana bomba. Onda sačekaj još malo dok ne počneš postupno da primećuješ da sve više prijateljskih i srca prolaznika kuca istim pretećim otkucajima tempirane bombe.

Zvučni ekvivalent tom akumuliranom gnevu bi bio jedan od najjačih songova ove mlade 2015. godine – pesma benda Bosse-de-Nage, simptomatičnog naziva „A Subtle Change“, iz suncem okupanog, mračnog San Franciska. Voleo ne voleo metal, kada čuješ finale u kom se trijumfalno i nemilosrdno uznose stihovi „Any of these might be the catalyst which starts one racing inexorably down the road with the darkest conclusion“ shvataš da onog trenutka kada u sebi osetiš intenzitet pobune prema bilo čemu jednak intenzitetu tog dela pesme, Srbija će imati jednu šansu više da bude spasena.

I onda će se možda, možda desiti nešto magično. Uskladiće se otkucaji. Uskladiće se tajmeri naših krvavih unutrašnjih bombi i isteći će vreme jalovoj građanskoj poslušnosti i kvazi-buntovništvu koje neštedimice rasipamo na svaki idiotluk koji izgovore naš patrijarh, predsednik ili nedajbože premijer. Možda i samo možda ćemo kolektivno da se detoniramo i metaforički dignemo u metaforički vazduh metaforičku državu koju volimo da mrzimo. Samo idiot bi mogao da zaključi da govorim o revoluciji i anarhiji. Egocentričan jesam ali toliki ludak nisam. Govorim ( samo?) o kolektivnoj solidarnosti. Solidarnosti koja je najjača pobuna. Solidarnosti jednih Slovenaca koji su se jednog lepog dana ujedinili i kolektivno izašli iz njima nepodnošljivo zagušljivih državnih prostorija na ulice i rekli solidarno NE opštem ponižavanju.

Sad kad sam završio ovaj tekst, kad sam izbljunuo vlastitu žuč, kad sam se sit izventilisao, osećam se malo, ali malo lakše. Tragička greška. Pljunuo sam na sve što sam napisao.

Naravno da se ništa neće desiti. Lepše je i lakše živeti sjeban u podjednako sjebanoj sredini i buniti se neprestano s bezbedne distance, zaštićen kordonom policije, u četiri zida, u javnim saopštenjima u kojima se duboko protivimo i pozivamo na odgovornost one koji stoje iza nepravdi, teških incidenata i diskriminacija.

Ništa se neće desiti jer se žalimo i bunimo na sitno, u samoiluzornoj superiornosti i liberalnosti. Ništa se neće desiti jer se pecamo na svaku udicu koja nam se baci; zapenimo od besa, perverzno uživajući u tome što nam je još jednom uvređena inteligencija, uskraćeno pravo na dostojanstveniji život. Pecamo se na svaku udicu misleći da ćemo batrganjem da u prljavu vodu u kojoj plivamo i kraul i delfin povučemo ka nama i onog koji drži štap. Ali taj neće pasti. Previše je pametan. Ima previše udica. A one lepe. Neodoljive.

Ništa se neće desiti. Jer sam bednik kojem je kao i mnogima i dalje dovoljno dobro. Dobro u smislu da nas ne boli previše; dobro u smislu da su nam naša uskraćena prava i dalje važnija od tuđih uskraćenih prava i sloboda; dobro u smislu da smo naučili da živimo s tim da je kolektivna stvarnost baš loša tako što ćemo neprestano da pljujemo po njoj, bez ikakve odgovornosti i obaveze da u njoj i učestvujemo. To nam je dovoljno. To nam je okej. To nam je strava.

A zapravo je strava.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu