Ovaj tekst je preuzet sa Broadly

Pričali smo sa Dr Helen Fišer, priznatim stručnjakom na polju ljubavi, o povratku ljudskog ponašanja na nivo prvobitnih zajednica, o strahu od razvoda i o tom zašto se muškarci brže zaljubljuju.

Naišla sam na bio-antropologa po imenu Dr Helen Fišer u pravom trenutku. Bilo mi je 23 godine i upravo sam izašla iz veze.

Nisam samo izašla, već mi je pravo niotkuda srce slomila „moja prva ljubav.“ Tako nešto se dešava samo mladim, neiskusnim, i užasno tvrdoglavim ljudima. Ako sam išta naučila iz klasične literature, rok muzike, i najboljih delova High Fidelity, onda je to činjenica da je prvi raskid najteži. Dok sam pokušavala da ne odsečem sebi uvo ili se overim pesmama Henka Vilijamsa, naišla sam na Dr Fišer i njeno opsežno naučno istraživanje na temu „zaljubljenog mozga“. Bila mi je potrebna logika da ublaži emocije. Nisam više htela da se opijam svaku noć, pa sam pokušala da pređem na čitanje. Fišerova me je vratila na ovaj svet.

Dr Fišer je istraživač i predavač na odseku za antropologiju Univerziteta Ratgers, kao i glavni savetnik i konsultant za Match.com (od 2005.), i vodeći stručnjak za pitanja ljudskog mozga u kontekstu interkulturalnih obrazaca romantične ljubavi, izbora partnera, braka, razvoda, preljube, i moždanih razlika. Povrh svega toga, objavila je pet bestselera na ovu temu (šesti izlazi u februaru 2016.) i tvrdi da je romantika univerzalni fenomen čije mehanizma je uslovila evolucija. Ova rođena Njujorčanka, sada u kasnim šezdesetim godinama, i dalje se bavi onim što po njoj celom svetu nedostaje – ljubavlju.

Fotografija: Asa Mathat via Flickr/PopTech

Dr Fišer je po prvi put privukla pažnju javnosti kada je sa kolegama podvrgla 49 ljudi skeniranju (fMRI) da bi proučila nervne aktivatore romantične ljubavi. Ovi neurolozi zaključili su da je ljubav osnovni poriv, nalik na glad ili žeđ, koja funkcioniše ispod kognitivnog praga, bez svesnog razmišljanja ili osećanja; uporedili su ovaj koncept sa kokainom. Navučeš se na osobu uprkos zdravom razumu, a onda rizikuješ sve za samo još malo iste.

Ovi zaključci Dr Fišer su dobro primljeni u Americi; sveli su ono što svi nehotice osećamo na suvu nauku. Nešto kasnije, usmerila je svoje istraživanje ka potrazi za ljubavlju u modernom svetu. Svake godine je sprovodila studije pod pokroviteljstvom Match.com da bi – baš kao i kroz samostalna istraživanja – ispitala ulogu biologije, evolucije, u neurologije u navikama hiljada Amerikanaca, samih ili u vezi, u kontekstu promena ekonomskih uloga polova. Trenutno radi na hipotezi koji zove „brz seks, spora ljubav“.

„Imam dobrih razloga da budem izuzetno optimistična,“ kaže mi preko telefona iz kuće svoje prijateljice u Njujorku, gde boravi dok se u njenoj vrše radovi. „Sada odbacujemo 10.000 godina naših agrarnih korena i krećemo se stilu življenja koji je više u skladu sa još daljim poreklom, društvom lovaca i sakupljača.“

Tu misli na ekonomsku jednakost između polova koja je promenila mnogo toga kad je u pitanju naše shvatanje međuljudskih odnosa. U vreme kad je društvo opstajalo putem lova i sakupljanja, žene su plemenu donosile nekih 60-80% namirnica, pa su smatrane podjednako ekonomski i seksualno važne kao i muškarci. Mogle su da napuste vezu koja im ne odgovara kad god su htele, za razliku od kasnijeg doba stacionarne poljoprivrede i industrijske revolucije, u kom su žene mahom bile kod kuće, van proizvodnog procesa.

„Ideja da je ženi mesto samo kod kuće je praktično nestala, što ja podržavam,“ kaže Dr Fišer. „Mislim da tako ima nade za čovečanstvo.“

Za većinu ljudi, manjak redovnih seksualnih odnosa sprečava svaku bliskost.

„Danas ljude plaši razvod. Nedavno istraživanje je zaključilo da se 67% nevenčanih parova plaše braka zbog mogućnosti razvoda i brojnih ekonomskih, društvenih, psiholoških, i ličnih posledica. Mislim da postoji dobar razlog za to što se danas ljudi kasnije venčavaju. Današnje navike – česte promene partnera, seks sa prijateljima, zajednički život pre braka – proizilaze iz potrebe da bolje upoznamo drugo ljudsko biće pre nego što se obavežemo na zajednički život.“ Iako ovu kulturu promiskuiteta mnogi vide kao nepromišljenu, Dr Fišer je doživljava kao vrlo opreznu. „Imamo to produženo rano odraslo doba u kom se eksperimentiše, gde smo kako ja kažem ‘lako posvećeni’ jedni drugima; ispitujemo šta nam odgovara tako što se družimo, spavamo zajedno, upoznajemo se pre nego što se zaista posvetimo jedno drugom. Kad se najzad odlučimo na brak, potrebno je dobro izabrati.“

Dr Fišer takođe kaže da smo odustali od nekadašnjeg vrednovanja devičanstva. „Preko 30% ispitanika kaže mi da ne žele da budu u vezi sa nevinom osobom.“ Ovo se uklapa u njenu teoriju brzog seksa i spore ljubavi. (Tačan broj iz njenog istraživanja za match.com iz 2013. je znatno viši: oko 42%. Žene su daleko manje zainteresovane za device nego muškarci.) „Za većinu ljudi, manjak redovnih seksualnih odnosa sprečava svaku bliskost. Potrebno im je vreme i iskustvo sa određenom osobom da bi kroz seks razvili zajednički život pre nego što se dugoročno obavežu.“

Iako je dugo radila na demistifikaciji zaljubljenih žena (posebno u knjizi iz 1999. pod naslovom „Prvi pol: kako ženski talenti menjaju svet“), čvrsto veruje da muškarcima tek predstoji ista vrsta analize po pitanju ljubavnih interakcija. Prethodnih 50 godina bilo je posvećeno shvatanju ženskog ponašanja unutar jedne veze, ali kad su muškarci u pitanju, držimo se stereotipa – plaše se obaveze, preljubnici, hiperseksualni, bezosećajni.

„Podaci pokazuju da to prosto nije tačno,“ kaže Dr Fišer sa osmehom. „Tokom istraživanja, ispitala sam 25,000 muškaraca i ustanovila da se oni češće zaljubljuju od žena. Manje im treba da bi se zaljubili; čim upoznaju nekog ko im se sviđa, hteli bi da je predstave prijateljima i porodici, da počnu da žive zajedno.“ Ovo važi i za gej i za strejt muškarce.

Na pitanje o seksualnoj orijentaciji, o fluidnosti polova koji utiču na mozak zaljubljene osobe, ne okleva sa odgovorom. „Naučnici su skenirali mozak LGBT osoba i utvrdili da ne postoji nikakva razlika. Ja istražujem romantičnu ljubav, delove mozga koje određuju ne koga volite nego kako volite, a ti delovi se neće promeniti.“ Dr Fišer takođe ističe da je počela da istražuje transrodne osobe na hormonskoj terapiji da bi razumela kako promene u testosteronu i estrogenu utiču na mozak, i kako se manifestuju u tipičnim odlikama pola. Žene rođene u muškom telu koje počnu da uzimaju estrogen nekad intenzivnije doživljavaju boje ili emocije, dok muškarci u ženskom telu koji uzimaju testosteron „vide bolje pod svetlom, razmišljaju odlučnije i skeptičnije“.

Ali i pored svog optimizma kad su u pitanju putevi do ljubavi, za nju postoji jedna prepreka: lekovi, tačnije legalni antidepresivi SSRI klase.

„U Americi je preko 100 miliona ljudi na antidepresivima,“ kaže ona. „Dok se jača sistem serotonina samo se slabi sistem dopamina, koji je naravno direktno vezan za romantičnu ljubav. Ljudi mi pišu sa svih strana sveta i kažu ‘Sestra mi je 20 godina na prozaku, nikad nije imala dečka.’ To me nimalo ne čudi. Dobro je poznato da ovi lekovi obaraju seksualni nagon.“

Muškarci se češće zaljubljuju od žena. Manje im treba.

„Mogu već da zamislim da će jednog dana dejting sajtovi zahtevati da korisnici priznaju koje vrste lekova uzimaju,“ predviđa Dr Fišer. „Zdravo, ja sam Nensi, uzimam lekove koji mi dižu serotonin i tako utiču na moj prirodni dopamin.“

Ovog petka, dokumentarni film Kristijana Fraja pod nazivom „Nesanica u Njujorku“ biće pušten u distribuciju. Bavi se teorijama Dr Fišer o gubitku romantične ljubavi, i prati troje nedavno ostavljenih Njujorčana.

„Nikad ranije nisam videla da jedan film tako jasno beleži bol, da tako smisleno prikazuje odbacivanje i gubitak,“ kaže Dr Fišer. „Ta strane me mnogo više interesuje. Sreća nije važna – sreća je sjajna ali kad ih neko odbaci, ljudi počnu da progone bivše partnere, padnu u kliničku depresiju, ubiju se ili ubiju nekog drugog… prosto se izgube.“

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu