Kažu da je Miloš Obrenović pritezao narod dok ne ućuti. Kad narod ćuti postane opasan. Da li su beogradske neme žurke ona jedna lasta koja ne čini srpsko proleće, ali mu svija gnezdo?

Ne idem na žurke. Jer sam onaj izdrkani beogradski četrdesetogodišnjak kojem je sve preko kurca. Ne idem i zato što sam oženjen. Držim do starog pravila, na žurci si pijan i hadžija (nemam pojma šta to znači, ali recimo da si tu da jebeš). Dakle mrtav sam za žurke. Osim toga kao u prokletstvu vampira iz Sendmena, otkriješ da je generacijama sve isto, zato se i umire, jer je dramskih zapleta iscrpljeno za jednog života.

Pa ipak sam pozvan na žurku, koju pre nego što bih odbio, morao sam da joj odslušam koncept, što je ona neizostavna paklena praznina koja se umeće gde nema sadržaja, pa se servira duplo golo.

Koncept žurke je sledeći: ćuti se, nema uopšte priče, zabranjena je.

Naravno pristanem odmah. Odisalo je nostalgijom na one stoičke rane devedesete kada sam proživljavao morisijevsku kletvu – dođeš sam, stojiš sam, odeš kući uplakan.

Poštedeću čitaoce predubeđenja koja sam imao i koja su sva redom bila loša. Od toga ko to može da organizuje, do toga kakva folirantska ekipa to pohodi i dalje u tom smislu. Zato odmah na žurku.

Žurka je bila na Voždovcu u kući između Bulevara oslobođenja i Vojvode Stepe. Kuća sa dvorištem, od onih malobrojnih koje nisu srušene i zamenjene betonskom grdosijom bez drveta i žbuna. Već na ulazu u dvorište stoje ljudi i nemo piju kao na parastosu.

Ni drugi utisak nije bolji, u hodniku tipičan topli zec, dva špalira ćutologa, uglavnom muških koji merkaju ko ulazi. Kako nema priče, sve je bizarnije, jer je gledanje jedino čime se bave. Toliko im je dosadno da gledaju i dva pridošla muškarca i sve liči na sodomitsku podvalu pod velom nemog kermesa.

Treći utisak je nešto bolji i kao što obično biva na žurkama, kuhinja je najprijatnije mesto. Čuju se pucnji otvorenih limenki i ljudi koji su usredsređeni na piće, a ne na mučko posmatranje. Tišina je toliko neprijatna da je tih trideset sekundi od ulaska na žurku adrenalinski nategnuta večnost i ko stvorena za prvu digresiju.

Naime faktički govor je naziv za ritual kojem pribegavamo kako bismo uspostavlili stanje mira. U praksi je to razgovor o vremenu, sportu, a u dubljoj tradiciji je to pribegavanje poslovicama, ili u drugim podnebljima pak potpuno drugačijeg sadržaja (primer iz Kembričke enciklopedije jezika je tipičan kraj razgovora dve Afrikanke iz Burundija koje se učtivo rastaju jer je kasno i muž će da bije).

Foto: micadew / Flickr

Dakle kada čujete umilno tepanje batica jedan drugom (i ono sad već odomaćeno ljubljenje jednom, još uvek u obraz), e to je fatički govor. On služi da postavi ili održi mirno stanje.

Dakle ovde nema utočišta u praznoj priči. Sve je „kano klisurine“ kao na esidu.

U ovom trenutku treba pomenuti da je na žurci društvo nespojivog profila, naravno na vizuelnom planu. I tu nastupa prva od mojih predrasuda, da je u pitanju neko NVO sranje ili ogledna grupa nečijeg magistarskog rada, ili priredba nekog bogatog fonda za promociju energetskih napitaka ili pušenja. Od tog trenutka počinjem da verujem da će mi biti poturen neki upitnik, ili prići zečica sa korpom cigareta i marketinškom patkom „ćuti i puši“, ili da će mi stići pomenuti upitnik putem mejla nekoliko dana kasnije (čekam još uvek, prošlo je više od mesec dana).

Kako moj, a verovatno i um većine na žurci, pokušava da sve sistemazizuje, i ja se hvatam analiziranja njuški, procenjujem im godine, hvatam šta je zajednička crta prisutnih, pokušavam da prepoznam ko je domaćin. Ali bez uspeha. Ustvari sa odsustvom jezika vidim da mi je i interesovanje poraslo. Ranije sam bez problema mogao da se vratim sa žurke kojoj nisam znao ni domaćina ni povod, a da me ni jednog trenutka nije ni zainteresovalo da doznam. Dakle hendikep budi radoznalost, jedan je od prvih zaključaka koji mi donosi nema žurka.

Jedan od paradoksa žurke, koji sam ubrzo primetio je upotreba mobilnih telefona. Zašto i to nije bilo zabranjeno, nije mi jasno? Mnogi koji su posezali za spravom, shvatio sam da se dopisuju sa nekim sa žurke. Ubrzo sam video da mnogi zure samo u sokoćala i smeškaju se i tračare u realnom vremenu. Kada sam od druga koji me je doveo dobio poruku sa pitanjem „kako ti se čini“, isključio sam telefon i odmahnuo mu glavom. Ako je nemo, onda je muk na svim nivoima.

Pročitajte i: Beogradske kućne žurke kojih više nema

Ipak, većina nije komunicirala sa prisutnima. Ljudi su slali poruke, telefoni su objavljivali da im neko piše i odsustvo priče prožimali su signali pristiglih poruka. Bilo je i onih koji nisu znali šta će sa očima, pa su buljili u ekrane svojih telefona. Bilo je onih koji su užurbano napuštali prostoriju i negde iza kuće čulo bi se da odgovaraju na nečiji poziv. Tada sam shvatio da nema moderatora koji bi ih opomenuo. Bili smo jedni drugima kontrolori i po svemu sudeći prilično smo pristali na pravila. Naša priroda da izvrdavamo pravila i to proglašavamo veštinom individualizma tipa „ma ko im jebe mater“ nije proradila.

Nekih godinu dana ranije u Londonu sam prisustvovao nekom derivatu Secret Cinema. Dođeš na neko mesto i prisustvuješ nepoznatoj predstavi. Dobiješ masku, poput onih venecijanskih i uz par instrukcija nemo pratiš predstavu koja se odigrava na nekoliko nivoa bivše hale filmskog studija. Ogroman prostor ispunjen peskom, napuštenim gradićima Amerike šezdesetih i vudu scenografijom prvog serijala True Detective. Kada shvatiš da si u predstavi ipak samo posmatrač, da nema ništa da se odgonetne ili tajnim ključem otvore zaključana vrata, trosatna predstava postane dosadna. Pa ipak, ako se osiliš, ili ti zatreba pomoć, tu je moderator sa crnom maskom da te ukori ili priskoči u pomoć.

Za sve vreme žurke, sedeljke ili stajanke, ne znam kako da nazovem zaista ovo nemo kolo, samo je par loših šaljivdžija probalo da zabavi neuspelom doskočicom. Svaki put bi ih ućutkivanje stiglo kao u bioskopu, a kad fora ne radi, ubrzo i najgluplji odustane. U tom trenutku poverovao sam u disciplinu, jedinstvo, zavoleo sam bližnjeg, onako tupavo ali izistinski. I pre svega iz banalnog razloga.

Svi prisustvujemo i ćutimo, i ništa više i gle, stvar radi!

Foto: hnguitarist / Flickr

Bilo je nekih ljudi sa decom onom malom što već mogu da pričaju i trčkaraju. Ona su povremeno pokušavala da saznaju od roditelja zašto svi ćute, ali odgovor sem u vidu tupavih osmeha nisu dobili. Nije im sve to bilo preterano zabavno i ubrzo su izašla u dvorište u koje su bežali i ljudi sa telefonima.

Kako stvarno nije bilo naročito zanimljivo samo stajati i ispijati piće, većina je tumarala po prizemnoj kući i razgledala druge ili se izlagala pogledima. Jedan osećaj da si sve vreme posmatran od svih i od božije kamere, verovatno je bio zajednički. Pored toga kao da se sve vreme godoovski nešto iščekivalo i osećaj da je nemoguće opustiti se visio je kao najbolje saznanje koje sam poneo odatle.

Kako pića ispijam brzo, jer pivo na žurci najpre i nestane, manje sam se nosio sa problemom idola trga koji se naprasno preselio u hodajuće unutrašnje monologe. Bez sumnje, svako je sa onim prećutanim razgovorima, nosio u sebi fontanu misli. Ovaj košmar mogao je da se kroti jedino alkoholom barem u mom slučaju. Pivo je sužavalo fokus i opuštalo periferni vid i onu životinjusku napetost, kao i stavove i zablude koje gradi buka trga po filozofu Bejkonu. Svako je sigurno kuvao svoj mali pakao u pećini svoje lobanje i nosio ga kroz univerzum neme kuće.

Ipak sve nije bilo pomenuta godoovska čekaonica, bilo je nekih parova koji su se privatavali i za koje se videlo da se znaju od pre, ali jedan par mi je ostao nejasan. Stajali su na suprotnim stranama sobe i očijukali. Posle nekog vremena ona mu je prišla i kad su osetili da su upadljivi, poljubili su se onako filmski. Nisam bio impresioniran – niska strast ako je spontano, a slaba fora ako je provokacija. Ili je u pitanju malicioznost jednog sredovečnog kurtona koji je strasti krotio pivom.

Mimo ovoga, baš sve je ostalo palanački do kraja. Previše autocenzure, refleksije i malograđanskog blama da bi se nešto dogodilo. Nije bilo ni usiljenog striptiza koji je moj prijatelj ovog leta izvodio po gradu, slaveći svoje male slobode gastarbajterskog povratka kući. Ništa pod milim bogom.

Pomislio sam na tu čuvenu ćutnju od koje je prezao Miloš Obrenović, koja je bila tiha voda koja bi ronila vlast. U Srbiji gde se čini da je svaki otpor borgovski uzaludan, ni ćutanje ni galama ne nose ništa osim lične korozije. Ponovo je trebalo onako morisijevski otići kući sam i nezadovoljan, a da nisi ni krenuo sa namerom da ćeš dobiti nešto, jer se i ne očekuje. Jedna pokretna nezadovoljština koja diše dok ne umre. Umiruća čemerna zver.

Jedno slično ćutanje da se porediti sa ovom žurkom. Poslednji veći umetnički poduhvat Marine Abramović – 512 sati višednevnog ćutanja od 10 – 18h. Sa slušalicama koje sprečavaju spoljašnje zvukove tumaram poslednjeg petstodvanaestog sata tik pred zatvaranje. Ljudi leže na poljskim krevetima ušuškani, stoje grupisani kao monoliti ili hodaju sitnim koracima sa kraja na kraj dvorane. Ko se sam ne upusti ima šansu da ga sama Marina prigrli i uputi u jednu od ova tri nedelanja. Treba li da pomenem da sam ostao morisijevski proklet, naslonjen na zid, bez Marininog božanskog posezanja iz mašine? Moja prijateljica imala je mišljenje tamo gde je iz mene posle svega isijavala bezmisao. Rekla mi je: „Bilo je užasno. Kao u hramu neke besmislene religije na kraju sveta“.

Nisam ušao u trag domaćinu neme žurke, niti nameri nepoznatoga, a nisam se iskreno ni potrudio. Ostavio sam samo misteriju kao poslednju iskru zanimljivosti događaja. Za razliku od navodno katarzičnog ćutanja u Marininoj organizaciji, nema žurka je bila tišina nabijena besom i nemoći duha da se vine iz sebe pa makar u ponor. Sa te strane bila mi jedaleko prirodnija. Nikakva namera sa nikakvim posledicama. Duplo golo. Baš kao i slika zemlje u kojoj živimo. Ali je barem tišina bila prijatna.

Pa ipak, ako vas neko pozove, a navodno su žurke na raznim mestima po gradu bile i pre, pa će valjda i posle ove, ne propustite priliku da ocenite koji vas zloduh mori u tišini .

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram