Danski grad pod opsadom džinovskih ostriga

Ribe, danski gradić na poluostrvu Jiland, izgleda kao pitoreskno otelotvorenje svih evropskih gradova koje znate iz filmova kao što su U Brižu, Čokolada i Hot Fuzz. Ali uprkos svim tim lepim kaldrmisanim ulicama i kućicama sa omota od čokolade, Ribe je prepun bizarnosti.

Tu je, za početak, plan za razmnožavanje pasa, čiji je cilj da se stvori mešanac — ‘Dogma’ ili ‘Ribehund’ — koji u sebi ne sadrži nijednu rasu od pedigrea koje priznaje Dansko kinološko društvo. Jedna od želja je da Dogma bude oblikovana tako da savršeno stane u korpu na biciklu ili ranac, a svakog leta se na brdu Riberhaus Kasl održava izložba na kojoj se predstavlja najnoviji okot ovih portabl pasa četkaste dlake i slavi uspeh gradskog anti-eugeničkog programa.

Videos by VICE

Potom tu je Crno sunce, što zvuči kao jedno od Deset egipatskih zala, a pomalo i jeste, kad milioni čvoraka prekriju nebo u suton. Ribe se nalazi na selidbenoj putanji ptica iz Skandinavije za Južnu Evropu, a oblaci dvokrilaca su sila prirode — pitajte samo bilo kog sokola dovoljno blesavog da napadne jato. Svi čvorci tad opkole grabljivca, te se pokake i ispovraćaju po njemu sve dok mu perje toliko ne oteža od izlučevina da se strmekne sa neba.

Odbrambene tehnike čvoraka odslikavaju nedokučivo raspoloženje na zemlji. Ribe je osnovan u osmom veku, ali i dalje ima manje od deset hiljada stanovnika. Uprkos tome, poluostrvo Jiland napadali su od samog njegovog osnivanja svi, od slovenskog plemena Bodrići u osmom veku sve do nemačke invazije u Prvom i Drugom svetskom ratu. Nije ni čudo što danas deluje tako izolacionistički.

_________________________________________________________________________

Milioni, pesak, beduini: Izbor za mis kamile

_________________________________________________________________________

Najskoriji napad na Ribe, međutim, nije izvela ljudska ruka. Oh, ne. Šezdesetih su u Vadensko more ubačene Pacifičke ostrige da ojačaju lokalnu populaciju. Blatne ravni, danas na spisku zaštićenih svetskih kulturnih baština UNESCO-a, tradicionalno su bile dom za dagnje i domaće ostrige — preko potrebnu hranu za 12 miliona ptica selica na njihovoj usputnoj stanici.

Posle nekoliko uzastopno toplih leta, međutim, populacija Pacifičkih ostriga eksplodirala je više nego što je bilo ko mogao da pretpostavi. One su najednom preuzele primat. Do kraja dvadesetog veka, nepregledna prostranstva bila su gusto prekrivena njima kao nekom vrstom trajnog ostrigamija. Bilo je i do 300 tih bezobraznika po kvadratnom metru. Veruje se da se trenutno u kraju razmnožava oko 500 tona Pacifičkih ostriga, otprilike prosečne veličine ljudske šake.

Bogat ulov, pomislili biste, i za ptice i za ljude. Nažalost, ne baš. Pacifičke ostrige imaju tako debeo oklop da nijedna ptica ne može da ga otvori. Trenutno su ljudi jedini grabljivci ostriga i sve je na posetiocima ovoj oblasti da dođu, napakuju se ovim stvorovima i čak pokušaju da zadrže njihovu populaciju pod kontrolom.

Jedne oštre, vedre jeseni navukla sam par dubokih ribolovačkih čizama koje nam je pozajmio Centar Vadenskog mora kako bismo nalovili malo tih pacifičkih čudovišta.

Masovni nasipi štitili su poljoprivredne ravnice od svirepih plima a nepregledna blatna prostranstva prostirala su se pred nama kao naslikana. „Sledite me, jer znam gde se nećemo zaglaviti“, rekao je vodič kad smo počeli da krivudavo po žitkom blatu, dok su moje stopala jedva uspevala da pronađu bilo kakav oslonac. Monumentalno sam se zaglavila.

U visini pazuha, od težine vode slojevi moje odeće ispod dubokih ribolovačkih čizama lepili su se za moje telo, a hladnoća vode Severnog mora uvukla se u najdeblje džempere koje sam imala. Kad smo se udaljili oko tri kilometra od obale, pred nama je iz mora odjednom izbilo ostrvo školjki, a džinovske ostrige ležale su na njemu baškareći se poput oblutaka.

Bilo ih je u slojevima i slojevima, svi veličine ljudskih udova. Prizor je u tom trenutku ličio na sliku koji bi poslalo neko od istraživačkih robotskih vozila s Marsa.

U ovom udaljenom Raju, svi smo se latili naših ranaca da se pripremimo za predstojeći gozbu dvokrilnim školjkama. Bacili smo se na posao. Izgubili smo razum. Otvoren je šampanjac i naseckan limun, dok je neko iz grupe razgoreo peć i počeo da renda parmezan. Sa sobom smo poneli samo nožić za otvaranje ostriga, ali to je bilo dovoljno.

Morali smo da prebacimo svoju težinu na pete kako oštre školjke ostriga ne bi probile naše ribolovačke čizme pre nego što počnemo da zavlačimo sečiva noževa u procepe otvora školjki. Kako smo ih silom otvarali, otkrivali smo sjajne mase mesa, neke skoro veličine omleta. Da imate fobiju od ostriga, onesvestili bi se.

Omamljeni od toliko slatkog mesišta ostrige — kao što će vam svaki zaluđenik za dvokrilne školjke reći peneći na usta, one nikad nemaju tako dobar ukus kao neposredno nakon što su izvađene iz svog prirodnog, slanog okruženja — napunili smo svoje torbe s onoliko ovih godzilastih stvorova koliko smo mogli. Nazad na obali upoznali su nas sa Ivicom i Maricom, ostrigom koja je završila u Ginisovoj knjizi rekorda i živi u akvarijumu u centru, a nazvana je tako zato što su ostrige hermafroditi koji menjaju pol u zavisnosti od temperature vode. Jao, da mi je biti ostriga.

Ivica i Marica je veličine ljudskog stopala — duga gotovo 35 centimetara, a široka 10. On/ona teži kilu i po. Razmišljali smo o tome da je/ga pojedemo, ali realna opasnost od gušenja tolikim mesom bila je prevelika čak i za najverziranijeg gurmana.

Pratite VICE na Facebook, Twitter,Instagram