Pažljivo uperen udarac je najbolji način da nokautiraš nekoga ko nosi štitnik za glavu. Ako protivnika udarim u izloženi deo lica, oči, nos i usta, odmah ispod površine zaštitnog materijala, on će pasti. Mogu to da uradim direktom, naprostijim, najdirektnijim od svih udaraca.

Boksovao sam sa Kurtom, maturantom u mojoj srednjoj školi. Ja sam bio učenik druge godine, a Kurt se zabavljao sa Danijelom, koja je takođe bila druga godina, u koju sam bio zaljubljen, i čiji je ormarić bio odmah do mog. Ili sam bio zaljubljen u nju zato što joj je ormarić bio do mog; blizina je izgleda uvek ključ za klinačku romansu.

Nisam znao da se Kurt bavi boksom sve do jednog treninga, koji nam je trener Marti, bivši bokser srednje kategorije, zakazao u isto vreme (Nazivam to „treninzima“, ali ja nisam trenirao, niti išta slično, iako je Marti povremeno koristio „kafansku tuču“ kao potencijalni scenario za borbu. Imao sam 16 godina.) Iznenadio sam se što sam ga video u bokserskoj vežbaonici, samo zbog toga što mi je to izgledalo kao kliše, kao da smo u epizodi serije „Zvonko Spasić“.

Ilustracije: Kristofer Kindred

Pre nego što sam odlučio šta da učinim, a verovatno ne bih učinio ništa, Kurt je prestao da udara u džak i pitao me da li bih želeo da sparingujemo. Učinio je to bez animoziteta ili želje da me zastraši, jednostavno je prihvatio činjenicu da smo obojica tu, i pomislio da bi to možda bilo kul, iako se nismo baš dobro poznavali. Ja sam igrao fudbal u rezervnom timu, dok je on bio u prvom timu, i verovatno me je prepoznao, jer je svakog jutra dolazio do ormarića da proćaska sa Danijelom, naslonjen na zid, sa jednom podignutom nogom – pravi kliše za školskog sportistu – dok sam se ja pretvarao da ne slušam dok oni raspravljaju o tome u čijoj kući da kuliraju posle škole.

Kurt i ja smo stavili štitnike za glavu, ušli u ring, i podesili tajmer na tri minuta, da bismo znali koliko traje runda. Dok smo razmenjivali blage udarce i blokove, pitao sam se šta bi se dogodilo kada bih ga nokautirao. Kako bi sutradan smeo da se pojavi pred Danijelom? Šta ako ne bi smeo? Koliko bi slatko bilo kada bih tokom naše kratke jutarnje razmene reči nonšalantno pomenuo da sam veče ranije nokautirao Kurta, i da zbog toga on danas neće doći u školu, a ni sutra, a možda ni nikada više?

„Čuo sam da možda neće moći da dođe“, rekao bih, i otišao bez daljeg objašnjenja, brzo se osvrnuvši, kao da joj govorim, „tu sam za tebe, dušo.“

Taj scenario se odvijao u mojoj glavi, pa sam aktivirao svoju strategiju „nokaut sa štitnikom za glavu“ – pažljivo ciljane udarce u nezaštićeni deo Kurtovog lica. Udarac desnicom, pa blok, udarac desnicom, pa blok. Strategija je funkcionisala – na neki način. Nisam bio bliže tome da nokautiram Kurta, ali sam ga rešetao. Koža mu je pocrvenela, iziritirana pritiskom moje rukavice. Počeo je teže da diše, a zatim i da reži.

Moji udarci desnicom su postali repetitivni, pa sam promenio obrazac, i počeo da ga udaram levicom, svojom slabijom i sporijom rukom, i leva strana lica mi je bila nezaštićena. Kurt je kliznuo udesno, i žestoko me postrance zviznuo u glavu.

Čuo sam kako nešto puca, i pao na pod.

Prva iskustva sa boksom sam imao nekih osam godina ranije: igrao sam „Pesničenje Majka Tajsona“ na Nintendu. Tvoj igrač je Mali Mek, sedamaestogodišnjak od 50 kila, veoma nekvalifikovani bokser iz Bronksa. Boriš se sa 14 likova, uključujući Pistola Hondu, gospodina Sendmena, i na najvišem nivou sa glavnim, sa Majkom Tajsonom. Stigao sam par puta do Tajsona, ali nikada ga nisam pobedio. Nisam znao nikoga ko ga je pobedio, ili nekoga ko je znao nekoga koji ga je pobedio, sve do nastanka Jutjuba.

Prvi put sam boksovao u letnjem kampu, kada sam imao 14. To nije bila zvanično ponuđena aktivnost, verovatno zbog odgovornosti, ali kada sam video sina vlasnika kampa, Evana, kako udara u veliki džak u teretani, zamolio sam ga da mi pokaže kako se to radi. U tom trenutku sam znao za Pesničenje i Rokija, ali nisam znao kako da zadam ili primim udarac.

Evan i ja smo sparingovali svakog dana, posle ručka. Ponekad bi se okupila grupica kampera koji su lizali sladolede i gledali. Udarali smo jače kada su nas gledali. Ni jedan ni drugi nismo bili iskusni bokseri, ali niko od gledalaca nije o tome znao dovoljno da bi primetio koliko smo nespretni. Bili su zadivljeni pesnicama koje lete i znojem koji je curio na sve strane. Kada se tajmer oglasio na kraju runde, otišli bismo u svoje zamišljene uglove i lokali mućene sokove.

Pretpostavljam da moje zanimanje za boks, kao i entuzijazam kampera da gledaju mene i Evana, imaju neke veze sa prkošenjem očekivanjima. Roki je bio kao tenk, kao i ostali vrhunski bokseri tog vremena – Bernard Hopkins, Flojd Mejveder, Oskar De La Hoja. Ja nisam bio građen kao oni. Nisam bio građen čak ni kao njihove kolege perolake kategorije, a ni Evan nije bio takav. Bili smo živčana, privilegovana i prezaštićena jevrejska deca iz predgrađa Filadelfije. Šta smo mi tražili u ringu?

Sećam se jednog trenutka u sinagogi, naredne školske godine, tokom jednog jevrejskog praznika, kada se rabin u svojoj propovedi dotakao sporta. Postavio je jedno pitanje svojoj pastvi:

„U kom profesionalnom sportu ima najviše Jevreja?“

Ljudi su podigli ruke. U golfu? U tenisu?

Ja sam znao koji sport je mene privukao, pa sam podigao ruku. Rabin me je prozvao.

„U boksu.“

Ako religija zbližava ljude, ja sam ih ujedinio, jer je cela sinagoga počela da umire od smeha.

Pogledao sam oko sebe, zbunjen zbog toga što je moj odgovor pretvorio sinagogu u klub komedije.

Jedan stariji čovek koji je sedeo pored mene se sigurno saosećao sa mnom. Potapšao me je po ramenu i prošaputao, „Većina boksera je crna.“

Kada se gužva smirila, rabin je otkrio tačan odgovor. U pitanju je bilo mačevanje.

Kasnije sam otkrio da moj govori nije bio toliko besmislen kao što su okupljeni u sinagogi mislili. Moj deda mi je jednom prilikom, preko porcije rebaraca u roštiljnci Salivan, koja je dobila ime po bokseru Džonu L. Salivanu, ispričao istorijat jevrejskih boksera. Tu su bili Beni Lenard i Barni Ros (ovo drugo ime je bilo ime Staloneovog lika u „Potrošnima“), koji su obojica bili svetski šampioni, tu su još i Ted „Kid“ Luis, Ejb Atel, Maksi Rozenblum, i mnogi drugi.

Između 1910. i 1940, 26 svetskih prvaka su bili Jevreji. Jevreji su bili dominanta nacija u profesionalnom boksu 1928, a iza njih su sledili Italijani i Irci. Dominacija Jevreja u boksu nije obavezno rezultat toga što su Jevreji voleli da se boksuju, ili zato što su bili nešto posebno talentovani za taj sport, već zato što je to bila jedna od svega nekoliko opcija za karijeru, pored šverca alkohola i iznuđivanja reketa.

I moj deda je bio bokser. Kada je bio u vojnom kampu za obuku civila, koji je bivao organizovan od 1921. do 1940, prijavio se za boksersku ekipu. Primljen je u svojoj kategoriji težine, ali su ga izbacili kada je bio nokautiran u svom prvom meču.

Kada se Drugi svetski rat završio, i kada je izglasan Zakon o pravima vojnika, većina Jevreja je napustila boks i posvetila se preduzetnijim zanimanjima. Do 1950, ostalo je svega nekoliko jevrejskih boksera, a njihov broj od tada konstantno opada.

Martijeva bokserska vežbaonica se nalazila na kraju sportske arene, između dva bučna klizališta. Bila je jednostavno opremljena: tu si bili bokserski ring, kruška, benč. Marti je imao tri sina, sva trojica su bili bokseri iz Filadelfije, koji su prerasli oca kao trenera. On je uvek bio isto obučen. Nosio je uske crne farmerke, crnu majicu i patike. Njegove patike su se slagale sa njegovom sedom kosom. Bio je proćelav i zalizivao ju je, stalno se češljajući češljem koji je nosio u zadnjem džepu farmerki. Nosio je zlatan lanac oko vrata. Prezivao se Feldman, pa sam pretpostavljao da je privezak na lancu bila Davidova zvezda.

Moj trening je počinjao zagrevanjem. Tri serije preskakanja konopca, u čemu sam se izveštio. Mogao sam da okrećem konopac i da ukrstim ruke, jedva odvajajući noge od zemlje. Sledile bi tri serije čučnjeva, dok me je Marti držao za članke svojim kvrgavim šakama, a miris njegovog losiona posle brijanja mi je peckao nozdrve svaki put kada bih čučnuo. Na kraju sam radio tri serije sklekova.

„Možeš da radiš normalne sklekove, ili ženske“, ponudio bi mi Marti.

„Ženski“ sklekovi su oni koje radiš klečeći na kolenima, i tako dižeš manju težinu. Ja sam radio normalne.

Posle zagrevanja i udaranja u džak, Marti i ja bismo ušli u ring. On je držao jastuke, a ja sam nosio rukavice. Znao sam da sam zadao savršen udarac kada bi se začuo pljesak. To je slično kao zvuk koji napravi mrežica kada u basketu daš koš bez koske. Marti bi glasno iskazao svoje odobravanje kada bih zadao pravilan udarac. „Eto ga! Bum! Nokaut!“

Jednom je mama došla po mene 15 minuta ranije, i imala je priliku da me gleda. U kolima, kada smo se vraćali kući, ispitivala me je oko toga što je videla.

„I znači, samo neprekidno udaraš?“

Odgovor je bio „da“, ali to nikako nije bilo sve.

Boks je činio da se osećam živim. Nisam morao da tražim od oca da mi objašnjava pravila i izuzetke od pravila, kao što sam morao kada su u pitanju bili američki fudbal i košarka. Bilo je očigledno: zadaj ili primi udarac, ili se brani dovoljno dugo da iscrpiš protivnika. Boks je kontrolisani opstanak. To je bukvalno oblik života i smrti.

Ipak, moram da priznam da je moja bokserska karijera do tog trenutka bila obična šala, ili barem produženi period neuspeha. Nikada nisam pobedio Majka Tajsona u „Pesničenju“. Smejali su mi se vernici u sinagogi, kada sam rekao da mislim da jevreji znaju da se boksuju. Mislio sam da mogu da preotmem Danijelu od Kurta tako što ću ga udarati u delove lica koji nisu zaštićeni. I najviše od svega, očajnički sam želeo da budem kao Roki, ali nikada nisam bio ništa više od Malog Meka.

Zbog toga sam se ležeći na podu kada me je Kurt nokautirao osećao kao da sam po prvi put nešto postigao u boksu. To je bilo stvarno. Nisam se pretvarao, ni pred sobom, ni pred drugima. Na trenutak sam bio bokser.

Ne znam da li je Kurt ikada pomenuo Danijeli taj nokaut. Mislim da sam ga iziritirao svojim upornim udarcima, i da je želeo da mi pokaže gde mi je mesto. Nikada više nisam sreo Kurta u vežbaonici, čak ni kada su Danijela i on raskinuli. Pretpostavljao sam da je napustio boks.

Ali ja – ja sam nastavio da treniram sa Martijem, spremajući se za naredni meč.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu