Već više od 30 godina, Spajk Džonz se bavi stvaranjem slika. Od svoje uličarske skejterske fotografije, preko muzičkih spotova koju su osvajali nagrade u zlatno doba ovog žanra, do igranih filmova hvaljenih od strane kritike, Spajkov prvi posao je uvek bio da uzme kameru i na najbolji mogući način nam predstavi svoju netipičnu viziju.

A dok je pekao zanat, Spajk je zavoleo njegove alate: „Kamere su nešto o čemu svako od nas može da priča satima, bez obzira da li je reditelj ili fotograf. Mi volimo da razgovaramo o kamerama i mislim da će, u mom delovanju, kamere uvek biti deo procesa stvaranja osećaja onoga što radim“.

I s toga, u čast Spajkove epizode na VICELAND-u, pod nazivom Epicly Later’d (takođe snimljene kamerama), proćaskali smo sa ovom legendom naše savremene renesanse o desetak njegovih omiljenih naprava za krađu duše.

Olimpus OM1

Moja mama je imala foto-aparat Olimpus OM1, i nadam se da mi je još uvek tu negde. Kada sam se preselio u Kaliforniju da radim kao urednik časopisa Freestylin’, dozvolila mi je da ga ponesem sa sobom. Počeo sam da pravim fotke kada sam stigao tamo, i svi fotografi – Vindi Ozborn, O, Tod Svonk i drugi fotografi koje sam poznavao – su koristili Nikon sa šesnestomilimetarskim širokougaonim objektivom, koji ja nisam mogao sebi da priuštim. Kupio sam jedan pouzećem i bio je prilično dobar, ali u pitanju je generička verzija pod nazivom Sigma.

Time su snimljene sve one neverovatne skejterske i be-em-iks fotke. Bio sam u fazonu, „O, tako se to radi“. Mogao si da slikaš odozdo, a da ipak u kadru imaš i rampu ili stepenište, i mogao si da vidiš odakle su krenuli ili gde su aterirali. Ali da, to je bio objektiv uz koji sam se zaista primio na fotografiju… ali sa maminim foto-aparatom.

Nikon FM2/Nikon F3

Vindi je uvek imala dva aparata: Nikon FM2 i Nikon F3, sa MD-12 monitor drajverom, koje je okidao šest frejmova u sekundi. Vremenom, kako sam sve više počeo da se posvećujem fotografiji i pravim više fotki za časopis, Bob Ozborn, vlasnik Wizard Publications, mi je dao Vindinih stari komplet fotoaparata. Njoj su kupili novi komplet, pa sam ja nasledio njen stari – dva aparata sa kompletnom kolekcijom objektiva. To je bio najnenormalniji božićni poklon/poklon od firme. Bilo je ludo.

Vindi je na njih stavila kožne kaiševe, i kada bi ti aparat ispao iz ruke, ostao bi da ti visi na zglobu. Bili su baš kul. Izgledali su kao da ih je sedamdesetih napravio neki hipik iz Topanga kanjona. Sve skejterske i be-em-iks fotke sam snimio njima.

Kada sam imao 19 godina, počeo sam da radim u TransWorld-u za Granta Britana. Poslao sam mu gomilu fotografija, i postao sam njihov fotograf-saradnik. Imao sam mnogo naslovnih stranica za TransWorld, i gomilu Pro Spotlight intervjua: Rej Barbi, Ed Templton, Džejson Li, Džeremi Klajn. I naravno, mnogo fotografija Marka Gonzalesa.

Uz te aparate su mi se definitivno otvorile mnoge mogućnosti. Iznenada sam imao i teleobjektiv, 80 i 200, mogao sam više da se odaljim i nalazim različite uglove i kompozicije, i mogao sam da koristim dnevni blic sa FM2 i da sinhronizujem blic sa blendom u dvestapedesetom delu sekunde. Da, imao sam i motor; mogao sam da pravim sekvence. Definitivno sam mnogo naučio uz te kamere, ali uglavnom sam učio od drugih fotografa koje sam voleo, postavljajući im mnogo pitanja. U to vreme naročito Grantu, koji je bio veoma velikodušan kao učitelj.

Fišer-Prajs PXL-2000

Voleo bih da i dalje imam tu kameru – Fišer Prajs PXL-2000. Da, Liju i ja, mislim da smo se zajedno učipili za nju. Želeli smo da imamo video-kameru, ali bile su skupe, pa smo kupili tu igračku od kamere, koja se prodavala u robnoj kući za igračke Toys-R-Us, po ceni od sto dolara. Slika je bila crno-bela i stvarno loša, a zvuk je sniman na audio kasetu.

To je bila naša video-kamera, i snimali smo skejtere i bajkere, i tupave kratke filmove. Nekako smo uspeli na nju da prikačimo širokougaoni objektiv koji je neko imao. Ne znam šta smo tačno radili s njom, osim što smo se zezali unaokolo i pravili smešna sranja.

Čak i pre toga, stvarno sam se ložio na video, i koristio sam VHS kemkordere u srednjoj školi, uvek smo snimali nekakve budalaste skečeve. Kada god bih video da neko ima video kameru, pitao bih ga da je pozajmim, ili bih postavio gomilu pitanja o njoj. Mislim, nije da sam imao ikakvog pojma da ću imati bilo kakve veze s videom. Nisam znao čime ću da se bavim, ali voleo sa kamere.

Panasonik super VHS/Sony Hi8

Kada je Stiv Roko pokrenuo World Industries, snimio sam njihovu prvu reklamu uz pomoć Nikonovog drajvera. U to vreme smo želeli da sve World-ove reklame budu sekvencovane, da ne budu samo jedan frejm, zato što je vožnja skejta postala tehnički mnogo komplikovanija, i na sekvencama se mnogo bolje videlo kako se izvode trikovi.

Kompanija je bila stara oko godinu dana, kada smo jednog dana Roko i ja vozili skejtove, i kada sam ga pitao da li će da snimi video. Rekao mi je da bi želeo, ali da nema vremena, a onda me je pitao da li bih ja to uradio. Odgovorio sam mu, „Da, naravno“. I baš tamo, na stazi za skejt, dao mi je kreditnu karticu kompanije i rekao mi da idem da kupim kameru. Otišao sam i istraživao video kamere, i kupio amaterski Panasonikov kemkorder – prilično sam siguran da je u pitanju bio super VHS – i njome snimio svoj prvi video za World, Rubbish Heap. To mi je bila prava odskočna daska za bavljenje videom.

A zatim smo, kada smo snimali spot za Blind [Video Days], nabavili i drugu kameru – Soni Hi8. Voleo sam Hi8 kameru zato što je bila toliko mala. Kada smo snimali spot za Blind, nosili smo je unaokolo u maloj torbi veličine kutije za cipele. Samo bih je zabacio preko ramena, šetao gradom i vadio kada sam imao šta da snimim. To je verovatno bilo prvi put u istoriji da su video kamere toliko male i jeftine, i to mi je omogućilo da na taj način snimam skejterske spotove.

Sećam se da smo se Mark i ja svađali oko gluposti, i jednom smo se vozili ulicom, posvađali, i on je bacio kameru kroz prozor. Ja sam bio u fazonu, „Dokurca, Mark! Jebeni kretenu“. Zaustavio sam kola, uzeo kameru, uključio je, i ona je i dalje radila. To je bila Rokova kamera, ali ipak sam stvarno popizdeo, jer je to bila kamera sa kojom smo pokušavali da snimimo spot. Tog dana više nisam hteo da snimam, pa sam otišao kući. Jednostavno sam ga ostavio tamo i uzeo kameru.

Kenon Skupik/Ari SR 2

Mark Gonzales je bio na svirci Sonik Jut, i kada je krenuo kući, video je članove benda kako ulaze u svoj autobus. Rekao im je, „Hej, ljudi, mi smo snimili jedan skejterski spot. Želite li kopiju“? I oni su bili u fazonu, „Važi“. I dao im je Video Days.

A onda me je jednog dana na seketarici sačekala poruka Kim Gordon, pitala me je da li bih želeo da snimim neke skejtere za spot za njihovu pesmu „100%“. Bio sam oduševljen. Bilo je nadrealno da te zove Kim Gordon. Kim Gordon je bila stvarna osoba koja me je pozvala pravim telefonom. Upoznala me je sa Tamrom Dejvis, rediteljkom spota, i ja sam snimio sve vožnje skejtom za njihov spot, visio pored Tamre i učio od nje.

To je bio prvi put da snimam na filmsku traku. Snimali smo šesnaestomilimetarskim filmskim kamerama – imali smo dve. Manja kamera kojom smo snimili veliki deo vožnji skejtom je bila Kenon Skupik. Mislim da je napravljena šezdesetih ili sedamdesetih godina, kao amaterska kamera od 16mm. Žešće je jednostavna za rukovanje i baš je zabavna. Takođe smo koristili i Ari SR2, koja je u to doba bila tegleći konj među šesnaestomilimetarskim kamera za muzičke spotove. Ali nikada ranije nisam snimao na traku, pa su Tamra i njen direktor fotografije Mark Spiler morali da mi daju ubrzani kurs u stavljanju filma i snimanju šesnaestomilimetarskom kamerom. Svaka od tih stvari je za mene bila kao novi predmet na studijama režije.

Na kraju sam sve svoje rane muzičke spotove – kao što su spot Bridersa za „Cannonball“ i „Sabotage“ Bisti Bojsa – snimio sa te dve kamere.

Tokom snimanja spota Bisti Bojsa smo pokvarili dve kamere, zato što smo sve radili sami. Prvog dana sam želeo da snimim kadar ispod vode, pa sam stavio Kenon Skupik u plastičnu kesu za zamrzivač, namestio kameru ispod vode u bazenu Majka Dija, i Adam Horovic je gurnuo Adama Jauha u vodu. Mislim, to je grozan podvodni snimak, zato što je sav mutan i izobličen, zbog toga što je sniman u kesi, ali mene nije bilo briga. Bio sam u fazonu, „Kupljeno“! Ali voda je ušla u kesu i spržila elektroniku. Asistent snimatelja je uzeo fen za kosu, osušio kameru, odneo nazad u radnju i rekao, „Hej, ova više ne radi: možete li da nam date novu“? I do kraja dana smo imali novu kameru.

Narednog dana smo veću kameru – Ari SR2 – fiksirali na haubu auta, i počeli da tresemo auto. Zaptivač koji drži traku se otkačio i odleteo niz ulicu. Tako da smo i tu kameru upropastili.

Uvek sam na kamere gledao kao na sredstvo za postizanje cilja, a ne kao na nešto dragoceno. Kada se sada osvrnem, pretpostavljam da na to gledam na isti način kao što gledam na skejtbord: uvek sam voleo da nabavim novu dasku i sklopim je, ali nikada nisam pažljivo postupao s njom. Koristiš je za ono za šta je napravljena – sa kamerom je isto. Bombardovao bih brdo njome, fiksirao je na vrh auta, i uradio bilo šta da snimim kadar koji me uzbuđuje.

Stedikem

Kada sam više počeo da snimam muzičke spotove, počeo sam da koristim filmske kamere od 35mm. A u zavisnosti od ideje za spot, ponekad sam želeo da se kamera kreće, a najbolji način da se tako snima je da se koristi Stedikem. Ja ne znam njime da operišem, tako da dovodim sjajnog stručnjaka za Stedikem da mi pomogne. Oni dobri su žešće snažni, ali takođe imaju i dobar osećaj za kadriranje i kompoziciju.

Koristili smo Stedikem za Farsajdov spot „Drop„, i za onaj spot Vizera, „Undone – The Sweater Song“. Tako da da, počeo sam da ih koristim, a onda sam počeo da koristim i kranove. Za poslednji kadar spota Bjork „It’s Oh So Quiet„, koristili smo kamion sa kranom da bi se i ona i operator Stedikema popeli na kran, dok je kamion išao unazad, a ogromni kran se dizao uvis. Tako mogu da se snime najneverovatniji fluidni kadrovi – sa krupnog plana može da se ode na široki, pa gore, pa kroz hodnik, mogu da se snime stvari koje inače ne bi mogle, bez takve opreme.

Ponekad tehnologija pokreće ideje, ali u drugim slučajevima si već osmislio kadar, i moraš da smisliš način kako da ga snimiš.

Soni DCR-PC5

Devedesetih godina – u svetu muzičkih spotova – postojala je prava snobovština prema videu. Snimalo se na filmsku traku, ali spot je namenjen gledaocima. Ali pošto sam ja počeo tako što sam snimao skejtere video tehnikom, uvek sam to voleo.

Imao sam jednu Sonijevu MiniDV kameru – onu srebrnu, pravougaonu – i uključio sam u nju mikrofon od 150 dolara, i koristio sam je za mnoge stvari. Snimili smo spot Fetboj Slima „Praise You“, u kome plešemo ispred bioskopa. Zbog toga što smo koristili tu kameru, niko od okupljenih nije imao predstavu o tome. Kamermani su izgledali kao obični turisti. Takođe sam je koristio i za Fetlipov spot, „What’s Up Fatlip?“. Ideja tog spota je bila da svakog dana dođem kod njega kući sa tom kamerom, bez ekipe, da smislim šta ćemo da snimamo, i da se vozikamo gradom i snimamo. I pošto smo snimali video tehnikom, dok smo snimali sam počeo da mu postavljam mnogo pitanja, i na kraju smo spontano napravili dokumentarac, takođe pod nazivom, „Šta ima, Fetlip„.

Tu kameru sam takođe koristio i tokom čitave prve sezone Džekesa. Toliko je nepretenciozna, nenametljiva i prirodna, zato što takve kamere ionako nosimo sa sobom kada idemo unaokolo i zajebavamo se.

Istog leta kada smo snimali prvu sezonu Džekesa, ja sam takođe snimao i dokumentarac o Alu Goru, za njegovu kampanju za predsedničke izbore 2000. godine, i koristio sam istu tu kameru. Sa tom kamerom sam bio jednočlana ekipa. Uvek sam na smenu radio na većim produkcijama, sa većim kamerama i većim ekipama, i bez ekipe, kada smo tu samo moja kamera i ja, u zavisnosti od ideje.

Aleksa/DCR-VX1000/Ikonoskop

Još jedna kamera koju u poslednje vreme koristim je Aleksa. To je prva digitalna kamera čiji mi se izgled zaista dopada. Njome smo snimili film Ona; do sada smo svašta snimili njome.

Ovog leta sam pomogao u produkciji i dizajnu turneje Frenka Oušna. Ideja turneje je bila da se ogromni festivalski nastupi učine intimnim i da izgledaju kao ručna radinost. Napravili smo sićušnu scenu usred publike, a na glavnu binu smo postavili ogroman ekran. Još jedan snimatelj i ja smo imali nekoliko različitih kamera postavljenih po sceni, i uživo smo snimali koncertni film koji se prikazivao na ekranu. Jedno od pravila nam je bilo da nemamo unapred snimljene kadrove i slike, i ako sam želeo neku grafiku, morali smo da je nacrtamo na sceni i snimimo. Ili ako smo želeli da snimimo njegovu siluetu ispred potpuno narandžastog ekrana, ja bih zumirao na komad narandžaste trake na sceni i zamutio fokus, da se ne bi videla tekstura.

Želeli smo da vizuelni segment evoluira tokom samog događaja, pa smo imali po četiri kamere svaki. Imali smo crno-belu sigurnosnu kameru sa infracrvenim svetlom. Imali smo Sony VX-1000 – klasičnu skejtersku kameru iz devedesetih – imali smo jednu veoma uvrnutu digitalnu kameru koja se zove Ikonoskop, koja ima veoma specifičan, gust kolorit. Takođe smo imali i Aleksu Mini, sa anamorfičnim objektivom, koji daje veoma sinematičnu sliku.

Uvek se radi o osećaju, a kamera je sredstvo da se taj osećaj dočara. A za tu turneju, želeli smo da i muzički i vizuelni segment deluju kao da nastaju ručno, pred vašim očima.

Ajfon

Ne mogu čak ni da se setim svih stvari koje sam uradio na ajfonu, ali on je prava džepna kamera. Pre nekoliko godina sam ajfonom snimio Kanjeu Vestu spot koji stvarno volim. Pesma se zvala „Only You“, i napisana je iz perspektive njegove mame koja mu je nagnuta nad njim peva. Pustio mi je tu pesmu u studiju, dok je radio na njoj, i uvek mi se dopadala. Ali na kraju je za nju snimio spot koji je previše fensi za tako intimnu pesmu. Spot koji su snimili mi je pustio jednog četvrtka, i odlučili smo da već u narednu subotu snimimo još jedan spot za tu pesmu. Otišao sam kod njega kući sa svojim ajfonom, i snimali smo u parku iza njegove kuće. Bio je pomalo tmuran, kišovit dan, i snimali smo nekih 45 minuta. Neverovatno izgleda, a snimljen je samo ajfonom. U ekipi smo bili samo ja i moj prijatelj koji je puštao plejbek sa muzičkog uređaja. Bilo je tako jednostavno. Osećaj je bio da tako treba, a Kanje bi uradio bilo šta, ako oseti da tako treba. Nije bitno da li je veliko ili malo; dokle god je osećaj ispravan i osećaš ono uzbuđenje, onda ideš u pravom smeru.

Još na VICE.COM:

Spajk Džounz je režirao reklamu za KENZO koja je bolja od 94 odsto muzičkih spotova

Kim Gordon je zajebana feministička rok boginja

Modna linija za decu Kim Kardašijan i Kanjea Vesta