Foto Wikimedia Commons.

Pre desetak dana, trideset ljudi je povređeno posle udara groma na muzičkom festivalu na jugu Nemačke. Sva sreća, svi su živi i zdravi, ali su pomenute festivaldžije morale da provedu vikend u bolnici umesto da slušaju Foo Fighters i Slipknot – koji su opet, zavisi koga pitaš, bili možda malo manje bolni.

Ipak, udarac gromom nije toliko redak kao što mislite. U Austriji na primer, dva do tri čoveka bivaju žrtve groma svake govine. Čudom, ne umiru svi: stopa smrtnosti zavisi od mnogo faktora, poput jačine munje, putanja kojom prođe kroz telo i vrzine vremena posle koje žrtva primi pomoć.

Renata K. je jedna od onih srećnika koja je preživela udar. Njen ceo život se promenio u milionitom delu sekunde kada je grom udario dok je bila u lovu jedne letnje noći. Sledi vam Renatina ispovest.

Dolazim iz porodice koja je oduvek išla u lov. Šunjanje po šumi i traženje plena je bila tradicija moje familije generacijama.

Jedne predvečeri u julu, otišli smo na najobičniji lovački put. Tek je kiša prestala da pada i oblaci su se razišli, puštajući zapravo sunce da sija. Muž i ja smo se popeli u jednu lovačku kolibu i radili smo ono što lovci rade najbolje: sedeli i čekali. Oboje smo provukli glave kroz mali otvor na fasadi, gledajući u šumi da li se nešto pomera. Osetila sam kapi kiše kako ponovo kreću, pa sam malo navukla šešir na dole. To je poslednja stvar koje se sećam.

PROČITAJTE: Šta sam naučila o životu i smrti pozirajući gola

Sledećeg trenutka, osećala sam se kao da sam na toboganu. Sve je izgledalo naopako i kroz lice mi je prolazio neizdrživ bol. Kada sam otvorila oči shvatila sam da ležim na podu i da me muž agresivno trese kako bi se probudila. Ništa nije imalo smisla tako da sam počela da vrištim. Nisam imala predstavu o tome šta se događa.

„Udario nas je grom“, uzviknuo je.

Nisam osećala ništa osim glave. Bila sam potpuno beživotna.

Muž me je prebacio preko ramena i nosio moje beživotno telo niz merdevine. Uspeo je da me prenese do ivice šume, gde me je ostavio i otrčao po kola. Nisam imala snage da se podignem, ali mi se osećaj nekako jezivo vraćao kroz telo. Nisam mogla a da ne brinem šta prolazi mužu kroz glavu dok njegova žena leži kao spaljeno parče mesa u polju. Nisam želela da pomisli da sam mrtva, pa sam skupila svu snagu kako bih se podigla i sela. Samo da zna da sam živa. U istom trenutku, telefon je počeo da mi zvoni. Bio je to moj sin. U tom trenutku nisam imala predstavu da li ću preživeti taj dan, bila sam zastrašena time što nisam mogla da kontrolišem telo i mislila sam da će mi se preneti i na glavu. Želela sam da sačuvam sina od tog užasnog iskustva. Nisam mogla da se javim na telefon i da sam želela.

Muž me je odneo u auto i vratili smo se kući, gde su mu njegovi roditelji pomogli da me stave u stolicu. Sedela sam u njoj, beživotno. U isto vreme nisam osećala ništa, ali opet, osećala sam svaki deo tela kako mi gori. Bilo je jako čudno, jer sam bila apatična, a opet plašila sam se smrti. Bila sam uverena da ću umreti tog dana.

Iz nekog razloga, jakna nije imala nikakvo oštećenje – za razliku od bluze koju sam imala ispod, koja je bila pocepana na komadiće. Imala sam krvavu, smrdljivu opekotinu koja je počinjala na desnom ramenu i u dijagonali se prostirala sve do mog levog stopala.

Renatine opekotine i mesto gde je grom napustio telo. Foto: Renata K.

Hitna pomoć je brzo stigla. Plava svetla su bila svuda. Pet ambulantnih kola je došlo da bi stabilizovalo mene i mog muža. Pretpostavljam da su nam se ruke dodirivale kada nas je grom udario, tako da je on osetio krajnji udar. Rekao mi je da nije imao pojma šta se događalo sve dok nije krenuo da me spušta niz merdevine. Do tada, sve mu je bilo crno.

Krvni pritisak nam je drugačije reagovao posle incidenta. Dok je moj 220 sa 200, njegov je ostao savršeno stabilan 120 sa 80. Odvezli su nas u različite bolnice, gde smo proveli dva dana na aparatima i pod budnom pažnjom lekara. Bili smo u redu, ali naravno imali smo opekotine kao posledice.

Dan nakon incidenta, svaka tačka na telu me je bolela. Osećala sam se kao da sam istrčala trijatlon, a da pre toga u životu nisam potrčala. Nedelju dana mi je trebalo da se oporavim. Nisam ništa mogla da uradim. Nisam želela da kuvam, idem u prodavnicu, samo sam ležala sa potpunim nedostatkom želje da se pomerim.

Jedna od najtežih stvari desila se nakon svega toga. Mediji su nas napali, želeli intervjue, ali sam ih sve odbila. Bila sam toliko srećna što sam živa, pa nisam htela da pričam o tome kako sam skoro umrla. Naročito kada sam pročitala kasnije da su četiri osobe istog dana umrle u Nemačkoj od udara groma. Troje ih je umrlo na mestu, a jedan u bolnici nakon nekoliko dana. Slučajnost ili ne, naletela sam na doktora koji je za jednu televiziju objašnjavao šta mi se tačno dogodilo. On je rekao da opasnost još nije gotova i da od udara groma može da se umre i nekoliko dana kasnije. Kakav način da to saznam.

Ljudi me često pitaju da li sam posle toga promenila perspektivu o životu. Mislim da nisam. Shvatila sam da sam zapravo život živela kako sam želela. Nijedan grom to neće promeniti. Jedina razlika je što mi nije svejedno kada god vidim munje na nebu i trudim se da izbegnem oluje što je moguće više.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu